Nemam običaj da recenziram izdanja koje nemaju svoju fizičku manifestaciju. Ne slušam striminge sem kada želim da se informišem. Ali u ovom slučaju moram da napravim presedan. Nakon deset godina postojanja Popik iz Sarajeva izbacuje na Bandcampu-u svoje četvrto izdanje, koji je direktna posledica nastupa na Monte Paradisu prošle godine. Po mom mišljenju najbolje do sada. Osam minuta furioznog HC/punka sa Motorheadovskim rifovima sarajevskih scenskih veterana prolete kao da traju dva minuta. Vrhunska produkcija i ludačka energija podloga za eksplicitne poruke i tekstove koji mapiraju neuralgične tačke aktuelnog BiH društvenog momenta koji predugo traje i bez naznaka da će se razrešiti u skorije vreme. Šaran, Mirso i Sejo svoje viđenje stvari iznose u pesmama, koje zavisno od naleta gneva i problematike teme, trajanja od dve sekunde do dva minuta. Odsvirano besprekorno. Šaran na sugestivan način objašnjava i skenira, secirajući ne samo politiku i društvo nego to urbano jezgro rodnog grada, kroz kaskade i lavirinte dovodi nas do samog srca Sarajeva, srca koje je odavno na aparatima sa minimalnim šansama da preživi. Zato zaboravi legende o tome kako su Kinđe i Pimpek cugali viski, sarajevsku raju i Begovu čorbu i ćevape kod Želje. Popik je žila kucavica DIY scene u BiH, oni su taj stent, oni su pokušaj bypassa, oni su rekacija koja je potrebna nama koji smo na istim mentalnim frekvencijama. Kapa dole za Ublehu.
Sledeći post