TO BE PUNK FESTIVAL – DAN 1 (SKCNS FABRIKA, NOVI SAD, 15.11.2024.)
MAJAK, CARLXJOHNSON, AGREGAT, PURE IMPACT, DIE IN VAIN, KORIDOR
Petak 15.11.2024. je rezervisan za, može se reći pank hodočašće, prvi dan sedamnaestog po redu To Be Punk festivala. Festival traje skoro toliko godina koliko je Hajduk bez titule, a plašim se da Partizan ide u tom pravcu. Ovo je već tradicionalno okupljanje koje se ne svodi na samu muziku, kao osnovni razlog, već i mogućnost viđanja sa ljudima sa kojima se manje više vidiš od koncerta do koncerta a komunikacija se svodi na poruke preko neke od aplikacija. Supruga i ja stižemo nekih petnaest minuta pre osam sati taman da na miru pogledamo merch, popričamo sa ljudima i spremimo se za nastup mlađanih beogradskih korera Majaka. Mnogo dragih lica, priči nema kraja, Fabrika se popunjava (petak čini mi se tradicionalno manja poseta) ali ima klinaca, baš onako pankera sa prišivcima, farbanim kosama, martine vrebaju na svakom koraku, a čini mi se i ekipe iz regiona u velikom broju. Poslednja, ako se ne varam dva izdanja festivala, u potpunosti su oslonjena na najbolja aktuelna imena kako iz regiona tako i iz Evrope što mislim da je sjajno. Naročito mi je zanimljivo što pola bendova znam, dok Slovence i Turke nikada nisam čuo i to mi je sjajno.
Nisam siguran koliko je ljudi ispred stejdža a i nemam običaj da gledam na časovnik i pratim koliko je čiji akt trajao. Prostor se popunjava a Majak kreće da isporučuje dozu njihove verzije Hard-Core-a.Koliko sam shvatio predstavljaju i pesme koje bi trebale da se nađu na albumu koji se priprema. Atmosfera se zagreva momci su utegnuti i kidaju na bini. Čini mi se nekih 25-30 minuta ubitačne svirke jednog od nosilaca aktuelne BG HC scene.
Nakon kraće pauze na stejdžu je prvi od dva benda iz Slovenije – CarlxJohnson. Furiozni HC ili kako se to već zove powerviolence sa uticajima rekao bih i grinde-a. Prebrze pesme kapiram ispod minuta, vidim da ima ljubitelja. Bubnjar ubija mada izgleda kao klasičan bundesligaški igrač sa kraja osamdesetih što je beskrajno simpatično. Svirka proleće. Meni prija da vidim bend da budem informisan ali ne bih ja ovo slušao kući, ali oki, nisam ja parametar.
Osveženje ledenim pivom, cigareta a na bini su već živopisni likovi iz benda Agregat. Prvo što primećujem su kostimi i naduvani delfin/ajkula za plažu koji poleće prema publici dok majstori sviraju poput mašina neki sličan zvuk kao i sunarodnici pre njih. Izgleda da se lože i na skejtove. Sve u svemu ubedljivi i moćni, sa komentarima duhovitim i ironičnim između pesama, ali svakako za mene počinje deo festivala koji jedva čekam.
Par puta sam imao prilike kao mladi panker da prisustvujem nastupima Pure Impact i jedva čekam da vidim njihov nastup nakon 25 godina, ovoga puta sa Đembom na gitari. Sada popunjeno u fulu čeka se bend i da krene ludilo. Momci izlaze uz ovacije. Počinje. Našpanovani i zategnuti kao praćka počinju da polivaju a njihov opus se sastoji od sve i jednog hita. Publika u transu. Puca adrenalin, nekako sam malo i nostalgičan ne za vremenom nego godinama koje su prošle. Posle sto godina iz publike se uzvikuje Skinheads horski ma pizdarija. Na „Ostao sam sam“ haos. Nezaboravan gig. Oi! punokrvan koji izaziva ovacije i impulse ljubavi. Egzemplar kako se poštuje lokalni bend. Plus bis, ma osmeh ne spada sa lica a pivo prolazi kroz grlo brzinom japanskog voza.
Sledeći su turci Die in Vain koji su objavili EP za „La vida es un mus“. Prostor se malo prazni jer su Pure Impact izazvali verovatno iznenadne upale mišića kod ljudi a kao zvezde večeri zagrebački Koridor svi očekuju sa nestrpljenjem pa hvataju snagu . Jbt Turci oduvali. Nikada ih nisam čuo do sada. UK82 prljav i melodičan, imam utisak da ne prave pauze između pesama ne provaljujem dobro ni jezik rekao bih da su sve ili gotovo sve pesme na turskom. Prijatno iznenađenje. Uredno pazarim ploču i majicu.
Čeka se Koridor. Jbt kakav bend. Publika u transu. Jbg američka i evropska turneja, gledam ih prvi put, „Kroz pukotine“ mi se zalepila za gramofon. Kakva amosfera. Vazduh ima gustinu koja se seče nožem pokojnog Anthony Bourdaina. Kakva pojava. Kakvi pankeri. Hitovi se ređaju, peva se, oduševljnje, osećaš se kao da nisi u Srbiji. Još bolji nego na snimku. Basista pankerska pojava poput Paula Simonona. Krv se ledi od te premoćne kombinacije punka, post punka i primesa jugoslovenske scene iz osamdesetih.
Hipnotisani i oduševljeni dočekujemo kraj koncerta i moram priznati da sam oduvan, ali i noge otpadaju. Brzinom zvuka krećemo u rodni grad jer treba pokupiti decu od babe. Srećni i zadovoljni prelazimo Savu tužni što zbog privatnih obaveza nećemo prisustvovati drugoj večeri ovog perfektno organizovanog festivala za naš mehur, za par sati u kojima se osećaš kao svoj na svome – kao deo sveta.
