SHELTER, SPEEDWAY, TISZTÁN A CÉL FELÉ, GEAR (A38, BUDIMPEŠTA, MAĐARSKA, 13.4.2025.)
Kada 30 leta prođe i taj dan dođe da se sa dragim drugarima organizuje polazak na koncert benda koji je puno uticao na tvoj život, iz dana u dan uzbuđenje sve više i više raste. Dogovor je pao. Kada Deki iz Pančeva pozavršava obaveze prema porodici, pokupiće Zoricu Kishori u Zemunu i javiće da Neca iz Smedereva, koji je prespavao u Novom Sadu, kao i Andrej Semnic i moja malenkost, dođemo na parking pored autoputa i krenemo prema Pešti na koncert Sheltera koji će se održati u klubu A38 povodom njihove turneje za 30-godišnjicu Mantra albuma.
Uzbuđeni krećemo i razmena ličnih životnih istorija povezanih sa Shelter bendom u kolima se prepričava – kada je ko počeo da ih sluša, koji je kome omiljeni Shelter album – tako da je put brzo prošao i kada smo stigli, slobodan parking nas je čekao te smo odlučili otići u šetnju po Budimpešti.
Mnogo opuštena i prijatna atmosfera Pešte nam je prijala i kratka poseta nekom restoranu, sve dok Deki nije došao do nas i rekao da je upravo video Raya kako je prošao ispred restorana. Brzo smo se spakovali i krenuli nazad ka klubu, nadajući se da ćemo ga sresti usput. Kada smo prešli most, na keju je bila neka cev koja je ispuštala neku vodu u Dunav i na tom mestu su neka dvojica sedela u vodi Dunava i kupala se, što nam je odmah privuklo pažnju – ali ne samo nama, već su tu bili i Ray Raghunath Cappo i njegova žena koji su isto gledali taj čudan prizor. Prišli smo im, pozdravili se i upoznali, i krenuli svi zajedno prema klubu. Bili smo skroz oduševljeni što se to desilo, iskreno, nadao sam se tako nečemu sve vreme. Kada smo stigli do broda, Ray nas je pozdravio i otišao da se odmori pre nastupa. Posle nekog vremena smo ušli u klub kada je i svirka počela.
Prvi te večeri je bio lokalni bend Gear. Meni su bili mnogo dobri – zrela, kvalitetna muzika i uvežban nastup. Već sam ih jednom gledao u Novom Sadu, a sada su mi bili još bolji. Svaka preporuka za ovaj bend.
Drugi bend te večeri je isto bio lokalni bend kojem nisam upamtio ime jer nas je sve kompletno smorio. Izvinjavam se, ali ni muzički nije valjalo i previše dugo su svirali, činilo se kao da nikad neće završiti.
Posle njih su stigli momci iz Švedske, bend Speedway, čija izdanja su na Revelation Recordsu. Mnogo sam bio srećan kada sam još ranije video u najavi da će se Shelteru pridružiti na ovoj turneji. Šta reći – prijatna muzika laganih deonica, veoma pitkih aranžmana. Sve zrelo, sve taman, ali mnogo kratak nastup. Na set listi je pisalo dosta pesama, a moj lični utisak je bio kao da su odsvirali samo šest pesama. Ne znam razlog zašto je nastup bio tako kratak, ali smo svi bili zbunjeni kada su rekli da je sledeća pesma njihova poslednja za to veče.
Bilo kako bilo, u međupauzi polako se naša ekipa okupila ispred bine i počeli smo da se gledamo u oči i govorimo jedni drugima: “To je to, tu smo, dočekali smo i taj moment kada ćemo nakon 30 i kusur godina napokon videti naš Shelter.”
I tada je Alex sa bine žmignuo dva puta baterijskom lampom signalizirajući toncu da počinje. Kreće tradicionalno izgovaranje svetih mantri na sanskritu sa razglasa i bend, jedan po jedan, izlazi na binu. U tom momentu Neca kreće da se dere dok snima sve telefonom za BTS emisiju. Ray Raghunath kleči na kolenima u molitvenom stavu dok još uvek idu mantre sa razglasa: Shanti Shanti, što u prevodu znači: mir, mir, dok se ostatak benda priprema za početak. I dolazi taj deo mantre kako i sam album počinje sa: Jaya Šri Krishna Chaitanya, Prabhu Nityananda, Šri Advaita, Gadadhara, Srivasadi, Gaura Bhakta Vrnda… Tatu tatu tatu tatatatata baaaam… Naravno, prva pesma je Message of the Bhagavat.
Morao sam, kao nekada kada sam bio mali, da prvi skočim na stage dive, to mi je uvek bio gušt – i haos je krenuo. Posle te prve pesme, Ray je rekao da će odsvirati ceo Mantra album i, ako se dobro sećam, kako na albumu, tako je i set lista išla. Cela publika je dobro poznavala tekstove pesama, tako da se pevalo na sav glas – i Empathy i Here Here Here We Go Again. Ray je povremeno radio malo yogu, tj. stoj na rukama, dok sam bio baš jako iznenađen zvukom gitare Porcella, koji je na ovoj turneji bio jedini gitarista, a uspeo je da postigne taj zvuk i odsvira sve te deonice koje inače izvode sa dve gitare. Ne znam kako to reći, ali bili smo na nekom drugom svetu tokom koncerta, u prisustvu tih duša i njihove poruke. Za vreme pesme Letter to a Friend su se pojavile i suze na očima…
Još u kolima smo pričali kako svi volimo pesme sa Attaining the Supreme albuma i kada su odsvirali ceo Mantra album, za bis su krenule i pesme sa Attaininga. Prvo su odsvirali pesmu When 20 Summers Pass i Saranagati, a kada je krenula pesma Shelter, nastao je haos – ljudi jedni preko drugih, da me još uvek boli vrat od svega. I za sam kraj, Ray se obratio publici govoreći kako u životu, jednostavno rečeno, postoje dva puta: put ka gore – napredak, i put ka dole – i tom porukom je najavio pesmu Better Way, koju smo svi toliko čekali. Fantazija.
Bend se posle nastupa dosta zadržao na bini, slikajući se sa mnogim fanovima. Zahvaljujući drugarici Zorici Kishori, uspeo sam otići u backstage i upoznati se sa svima i pričati sa Porcellom, a kasnije i sa Ray Raghunathom dok nam je potpisivao svoju knjigu From Punk to Monk.
Dirnuti punog, ali i teškog srca, morali smo krenuti nazad, ali potpuno srećni i zahvalni za sve što nam se desilo tog dana – od našeg lepog međusobnog druženja, zahvaljujući našem vozaču, drugaru Dekiju iz Pančeva, do zajedničke šetnje sa Rayom i posle i celog koncerta, da do dana današnjeg razmenjujemo fotografije i video snimke tog jednog posve savršenog dana.
Ljubi vas i grli vaš drugar,
Milomir Murari.
Hari Bol!
