NEGATIVE APPROACH, CIRCLE JERKS I DESCENDENTS (DURER KERT, BUDAPEST, 26.3.2025.)
ulaz: od 27 EUR dok smo se smislili i sa taksama smo naganjali za 34
U trenutku kada Descendents i Circle Jerks najavljuju EU tour 2025. već 18 dana je prošlo od pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Kako je baš 18 dana ukupno trajala Mađarska revolucija 1956. u Budimpešti, na hepening sam morao otići barem samo zato da ne izbaksuziram ishod naše revolucije. Da li je revolucija povratak iz zarobljenog društva u društvo institucija, (neselektivnog) zakona i sistema celokupne države? Ne, nije, u situaciji u kojoj se nalazimo, to je i mnogo više od revolucije.
Pre novembra prošle godine je pitanje da li bih uopšte i išao na ovaj koncert jer sve izvođače sam već gledao. Do tad me je motivisalo da posetim svirku, jedino to da već skoro celih 9 godina nisam gledao Descendents. Od početka ove godine znao sam da moram da idem, nema kalkulisanja da bi do prvih dana meseca marta bilo jasno ko dan da će mi tih 3 dana izmeštanja iz svega onoga što živimo, već skoro pola godine, biti neophodan mentalni izduvni ventil i spasenje jer ako sami sebi ne dopumpamo nužnu energiju, propade sve brže, nego vaspostavljanje Ćacilenda.
Pored svega navedenog, potpuno je nedopustivo da influenser mog renomea još nije bio u novom Dürer Kertu, koji je od starog promenio položaj na budimsku stranu grada i zadržao logo kluba, veoma sličan znaku Dead Kennedys. Ako krenem da pišem i o tome da su ovdašnje režimske sive eminencije raspredale o Kennedys simbolu kao o naci oznaci, ne vredi, neće u tekstu ničeg o muzici biti. Jednostavno, stiglo se do te faze da se šamara takvim besmislicama kao kad bi tvrdili da je Boba Škrbić ne samo najmlađi direktor SKC NS, već i najmlađi posetilac svih njihovih događaja ikad.
Dürer Kert novi je kombinacija Media center Cvetličarna u Ljubljani i Barba Negra Music Club Budapest, s tim da je nešto manji od slovenačkog prostora, a više tako ledeno kao haletina uređen, nema ni one topline paba kao kod Barba Negra. Kertovci tvrde da je kapacitet velike sale 950 ljudi, lepa cifra.
Evropska turneja Descendents i Circle Jerks je praktično nastavak turneje koju su decembra prethodne godine odradili po Latinskoj Americi, s tim da su sad pojačani i omiljenim bendom Jacka Whitea – Negative Approach. Prema tomu mi nije jasno zašto i kako je mađarski promoter najavljivao svirku kao nastup glavnog benda Jerksa sa prijateljima?! Neko će pomisliti da se fokusiram na sitnice, što nije da nije slučaj, ali ja to ni ne bih zapamtio da već na samom prvom pogledu na binu i kako bubanj, tako i ostalu opremu mi momentalno ne bi jasno da tu titulu glavnog benda Descendentsima niko i nikako ne more da preuzme, bez obzira što jedino oni premijerno sviraju klupski koncert u Budimpešti. Šta uopšte može da bude premijerno i iznenađujuće za producente, svirače, aranžere i multitalentovane, a preiskusne face kao što su: Stevenson, Egerton, Alvarez i Aukerman?
Koji minut pre nastupa Negative Approach, dok smo nekako napolju savladavali uzbuđenje i utapali ga u Soproni, vešto je proplivao mimo svake fanovske mreže pravo ka ulazu (zapravo nisu ih ni postavili niko sem nas jer ga niko nije ni provalio onako pozamašna) u našu upade basista Circle Jerksa Zander. Polunadrndano je prihvatio da se fotka i primetio na moja loženja da smo baš juče vrteli njegov americana album sa „onim drugim tipom“ da je mnogo bolje da smo slušali njegov solo album. Za sve nas je ipak najbolje da se od njegovih radova pre svih držimo onih sa Strummerom.
Na polusatni nastup Negative Approach stižemo na drugu pesmu. Jedino mi je zasmetalo to što su svirali pod popaljenim svetlima, valjda da se bolje vidi kako pevač John pokušava poput Bajage da kosu održi u prirodnoj boji farbama upitnog kvaliteta. Više deluje kao da je tonska proba u samom finišu, a oni melju kao drobilica za beton. Svoj kratak, a efektan nastup, ojačali su u armirani beton i klasikom „Borstal Breakout“, što mi je podebljalo nalivanje adrenalina kojeg sam već tad imao ceo Dunav da napunim.
Circle Jerks su u Evropi bili 2022. g, prošle i ove godine sa skoro identičnim repertoarom. Što je mnogo, premnogo je, vala. Eto, npr. ove godine je okruglo 30 godina od njihovog poslednjeg studijskog albuma “Oddities, Abnormalities & Curiosities” mogli su njime da osveže spisak numera koje izvode. Ne bih bio gadljiv ni na obrade Descendentsa sa prošlogodišnjeg zajedničkog EP-a koji je očito potrebniji bio Jerksima kao alibi za još koju turneju. Nekako uz zajednički EP, za koji mi miriše da je ideja Grega Hetsona docnije je izbacio i Punk Rock Karaoke w/Milo Aukerman “Manny, Moe and Jack” koji ima smisla jedino zbog druge pesme “Pay To Cum” pošto s naslovnom tad sa pevačem Mike Herrera MXPX počinje album Punk Rock Karaoke – Punk Rock Karaoke (2008.). Keith Morris je, verovatno, standarno po minutaži držao njegove bespotrebne propovedi između pesama, ali je moj utisak da nikad nije bio duži i dosadniji u tome. Taj utisak je pojačalo i to da je, dok on blebeće, Zander ili vodi neku svoju spiku sa bubnjarem, kao da i nisu na bini, ili se smoreno podboči na bas pojačalo u fazonu „dokle više i zašto više, aman, deda?“. Ako je Morrisu, koji ove godine puni okrugo 70 godina, cilj da laprdanjem odagna smrt, nema šanse da ne uspe u tome. Svaka čast Hetsonu koji je sve prekulirao kao da se ništa ne dešava. Sve ukupno, rekao bih da su nas još jednom izbubecali do besmisla sa tim, da bih kao heroja nastupa ovaj put neočekivano istakao Zandera, od čijih novih izleta izdavajam baš šaranje na kraju „Beat Me Senseless“.
Četvoroglavo čudovište (da, asocijaciju vučem sa crteža glavudža savremenih diktatora na tenku, sličice za Propagandhi aktuelni singlić “At Peace”) Descendents je toliko velik simbol, da tu godinama ništa nije trebalo ni dirati. Poneki aranžman je prekrojen, osvežen, verovatno da sebi svirku načine još zanimljivijom, ali to toliko brzo i manijački usvirano procuri da ni ne registrujem šta je menjano, već samo da nisam uhvatio ono očekivano. Izuzev aranžmanskih inovacija, servira se čvrsto zakucan repertoar sa par korekcija u redosledu ili broju pesama koje sviraju tako da na prvi pogled za vreme od skoro deceniju, jedino je Milo valjda zamenio način ishrane (opsetite se numere „No Fat Burger“) i onaj njegov termoščić s kafom. S većeg ruksaka je spao na hipsterski savremeni crni. Kako je kafa diuretik, možda se zbog nje i onako oznoji, kao veprina.
Ne bih se toliko divio njihovom sviračkom i posebno pevačkom umeću, da se oma nakon koncerta nismo pošegačili sa Karlom Alvarezom, koji je bio pod vidnim dejstvom rekreativnih sredstava, kako tečnog tako i dimnog oblika.
U tom družbarenju se situacija vrlo brzo otela kontroli, kad sam sastavio kompletan inventar njegovog stanja, ko zna odakle mi je došlo da pevušim refren hitčine Bad Religion „Skyscraper“ :“Build me up, Tear me down Like a skyscraper Build me up…” kad me je pitao zašto to pevam i kakve veze ima sa njim, rekoh kako mi je asocijacija Me First and the Gimme Gimmes, kao idealan dopunski posao je uleteo Jay Bentleyu, pa C.J. Ramoneu (ok, njemu je verovatno primarni posao) te da bi i on lepo upao u tu ekipu kojoj poroci i hedonizam ne samo da nisu strani, već su poželjni. Kako je sa njim bio i Đarma promoter, sa pričom vrlo brzo stigosmo i do sastava CPG i Pekinška patka iliti njihove i naše patke, pa situacija u Srbiji, studenti kao jedina nada… Pošto smo među poslednjima napustili prostor koncerta, preostalo je još samo toliko vremena da preotmemo preprofi Mila ispred tour busa od nekih mladih Žabarkica, na par trenutaka da se ufotkamo.
