PUNK ROCK HOLIDAY 2.4 III – V dan
7. 8 – 9. 8. 2024. Tolmin, Slovenija
Strung Out, Terror, Less Than Jake, The Drowns, The Meffs, A Wilhelm Scream, No Fun At All, H20, Not On Tour, The Exploited, U.K. Subs i Alkaline Trio
Kažu da ko i na samo 7 minuta oseti Punk Rock Holiday, da mu se otvori komadić raja u koji je oduvek želeo da uđe. Ponovo kažu da ko ikad bude i 7 sati na Punk Rock Holidayju, ode sa festivala ubeđen da je pronašao baš onakav festival kojem se sigurno mora, makar još jednom vratiti. Najzad, govore da ko poseti 7 izdanja festivala, da mu se vraća dok je živ. Pošto je meni ovo osma poseta festivalu, vrlo je jasno u kojoj sam grupi. Sa PRH-om je kao sa živim blatom, nema smisla da mu se opireš jer ako i pokušaš, to te brže vuče i proguta u sebe. Čime je mene ove godine usisao brzinom vakumskog usisivača? Premijerna prilika da pogledam: Alkaline Trio i The Drowns i šansa da vidim na bini i U.K. Subs prvi put otkad je Charlie Harper prebacio osamdesetu godinu, za mene je bilo više nego dovoljno, da se sa velikim očekivanjima vratim na staro mesto, a odem preplavljen sa još većim zadovoljstvom.
No, nije sve tako lako išlo kako može da zamiriše. Press mi je stigao nikad brže, za manje od dana čekanja, za duplo toliko vremena sam sredio smeštaj u hostelu „Hildegarden“ koji mi je već četvrti put sigurna kuća, postelja, doručak i izuzetno čisto kupatilo u Tolminu. Od ove godine i vrlo pristojan after, gde posetioci 40+ godina uljudno razmene na teresi utiske o koncertima koji su taj dan gledali uz piće, 2 u pristojnoj atmosferi. Znači oko putešestvija, jedino može da zaškripi, što je oduvek i jedina slaba tačka.
Ukoliko se stigne do Ljubljane pre 18h, sigurno se oko 21h već bude na festivalu, jasno ko je sa smeštajem baš u Tolminu baziran. Uz aplikaciju BlaBlaCar trebalo bi da sve lakše ide, no i tu su naši genijalci umešali svoje halapljive prste. Ko nije upoznat, radi se o aplikaciji za internacionalni prevoz, gde je prioritet da se ispoštuje određeni datum putovanja, svakako okvirna predviđena satnica za polazak i dolazak i, naravno, cena puta je fiksna, stabilnija, nego da je zakucana ekserima za grede. Da bi se izbegle samozvane agencije, smutljivci prevoznici i ma kakve neprijatnosti ili nepoštovanje dogovora, trebalo bi birati vozače sa što više odrađenih i ocenjenih vožnji, iznad 15 npr. i da je vozač što duže i konstantnije prisutan na aplikaciji. Sve sam ja to znao teoretski, a u realnosti mi je umesto Danijele, zapao „njen brat“ Dragan (tačno je Dragan po imenu, koliko je i Danijela, al ’ajde…) i umesto predviđenih i ugovorenih 33 evra za relaciju Beograd – Ljubljana, na manje od 20 sati pre puta, po principu uzmi ili ostavi, javljeno da je cena puta po osobi 45 evra. Nije mi žao novca ni kad imam izbora, a kad ga nemam, prihvatam svršen čin jer šta je tu je. Jedna od suštinskih misija servisa BlaBlaCar je da je cena po putniku ta, i samo ta, koju vozač postavi, nema provizija, dodatnih troškova i cena se ne menja sve da vozi samo jednog putnika, ili krcat auto. Tako da sam pored vrlo korektnog transporta do Ljubljane, momentalno po napuštanju vozila upisao u podsetnik da vozača prijavim da ga blokira aplikacija jer očigledno je prevoznik, neki poludivlji linijski taksita kojem nikako nije mesto u poslovanju BlaBla.
Zbog, sad već dobrano poodmaklih radova na izgradnji novog magistralnog puta i promene rute kojom se dolazi na festival, sad se ide polukružno do ulaza, duže je i autom i peške organizatori su blagovremeno i postavili i poslali mapu festivala sa odgovarajućim stanjem na terenu. Bacim ja pogled na mapu, brzinski pogledam sve što znam gde je i sve što je uvek isto locirano i kontam šta sad tu da izučavam, sve ja to držim u malom prstu da šibam direkt na Main stage via press. Ne kaže naš narod zalud – pametnu ne reci, budali ne teci.
Treći dan, 7. 8.
Kako sam pošao iz hostela čuju se prvi zvuci Strung Outa i to zvuči i izdaleka opako dobro. Laganom šetnjom idem do Dijaške ulice koja je sad zatvorena i dobrano raskopana, kroz nju će ići 3 kružna toka. Priznajem da je u toj ulici bio putokaz za festival, samo zaboden u mrklom mraku, tako da sam ga tek sutra spazio. Negde u traženju pravog puta nailazim na trubača iz Pigs Parlament, on me uz ćasku o festivalu i 20 godina benda sprovede do parkinga na putu ka Hoferu i glavnom ulazu. Tu naletim na nekog mlađahnog Bosanca iz Kranja, koji od 2012. g. sigurno jednom godišnje dođe do Novog Sada, lepo mu je kod nas. On me dovede do ulaza na kom sve mogu izuzev, naravno, samo onog što mi jedino treba, a to je preuzimanje press akreditacije. Zaposleni na pultu mi kažu da sa te lokacije do press kioska imam laganih 50 minuta peške, a press radi još manje od pola sata. Srećom, odmah su me strpali u njihov BMW i već za 10 minuta sam podigao press narukvicu i krenuo na ulaz za novinare koji je na uobičajenom mestu, a do kojeg sam, maltene, preko Maribora pristigao. Najzad i Strung Out (Main stage) i to taman na poslednju pesmu stižem. Nije da ih se nisam uželeo, priznajem da mi dođu na noge u NS, moguće da bih ih i bez uzdaha preskočio, isto tako priznajem da ni ovogodišnji njihov album nisam još ni protrčao, ali drugi su aršini kad si već u Tolminu i nakon onoga šta su na tom mestu pružili pre 8 godina, kad sam ih treći put gledao, išao sam s namerom da ih cele odgledam i da to bude adekvatno otvaranje za ovu godinu. Terror (Main stage) po nekom nepisanom pravilu bendovi koji me apsolutno ne dotiču, najčešće zvuče kao nezaustavljiva mašina, gotovo perfektno. Isto tako su zvučali i na nekom od Exita gde sam ih već gledao i još tad došao do zaključka da je to idealna muzika za teretanu, te kad krenem u istu da se rvem sa tegovima i spravama, znam šta da voštim da mi nabija volju i pumpa snagu. Par pesama sam odgledao kod Maina te produžih u press centar, ako ništa drugo, tamo uvek ima gde da se zavali i izležava na garniturama, što je bilo neophodno nakon celog dana puta. Malo vrzmanja među poznatim licima, malo okrepljenja pivom i već dođe red i na poslednji bend te večeri. Less Than Jake (Main stage) nastup koji je bio skroz kako treba, na vrlo ozbiljnom nivou ću najviše pamtiti po zezama između numera gitariste Chrisa koje su jače od svirke, tipa: „kome je hladna voda za kupanje u rekama, neka piški u njih, ako svi piške, neće biti toliko hladna”, „nemo’ da flaturirate u Soču jer može reka da promeni boju”, „u petak smo bili na festivalu gde nam nisu ni večeru dali, ovde jesu i ovaj je bolji”, „meksičko pivo vam je pivo festivala, verovatno zato što vam je Meksiko blizu“. Eto, kad već nema NOFX onda neka bude na bini nekog ko će spontani njihov humor i potpuno neformalni odnos prema publici prenositi u istom rangu. Bez nekog forsiranja po svaku cenu, već samo kao stvar trenutnog nadahnuća. Negde iza pola nastupa porodica Oreščanin se ponudila da me odveze do hostela, jerbo su i oni smešteni u istom i nakon agonije koju sam prošao da bih ušao na festival, nije me trebalo moljakati kako da momentalno iskoristim opciju prevoza i zapalim u smeštaj.
Četvrti dan, 8. 8.
U nameri da lagano stignem da obiđem sve od mercha, preko Maina i detaljnije Beach stage, već pre 16 časova sam bio na festivalu. Put do Beacha je novi asfaltni sa 2 biciklističke trake, zatim nasuto je podosta kamenja, produžena je plaža na obali Soče, sad je na dosta više prostora, a nije znatno izmenjena okolina, ni narušena lepota prirode. Što je više prostora na reci, to je i više posetilaca festivala koji su uvek tamo jer to je od samog starta najpopularnija lokacija na PRH. Chasing For Glory (Beach stage) slušam sa pola uva dok brčkam nogice u ledenoj Soči, brz melodični punk hard core, lepo, prijatno i pevljivo.
The Drowns (Beach stage) pre početka svako proba svoj instrument i onda zajedno svi jednu pesmu do iza refrena. Najjednostavnije, najsmislenije i najbrže i za festivale i inače, nema ni natezanja, ni razvlačenja sa rodijuma, tehničarima i binskim osobljem. Po istoj mustri na istoj bini su pripremu odradili i The Meffs taj dan, a sutra na Mainu i Not on Tour. Do The Drowns sam došao negde u februaru pre 4 godine, kako sam naučio prvi njihov album izdat za „Pirate Press Records“ „Under Tension“ počeli smo svi i da živimo pod tenzijom koju je donela pandemija. Kad sam ovog februara došao do drugog njihovog albuma „Blacked Out“ za Pirate, koji je producirao niko drugi do gospodin Ted Hutt, znao sam da mora da su i koncertno jak i bombastičan bend, kao i mnogi koje je Ted studijski uobličio u, sad već, antologijske albume. Kako onda čovek da ponovo ne bude pod nekom pozitivnom tenzijom dok u iščekivanju direkt ispred bine, odbrojava sekunde pred prve njihove rifove?
Iskaču njih trojica starih znanaca i potpuno novi gitarista, koji je u bendu tek nešto više od nedelju dana, a sve pesme je naučio za cela dva dana, kako docnije rekoše. Taj novi gitarista je mršavko sav u crnom sa isfeniranom rokabili ćubicom, pojava kombinacijom između mladog Mike Nessa, Brian Setzera te našeg Orfeasa Jugenda. Osim mene, u prvom redu su na zvučniku i dve devojčice od 5 i 7 godina, koje kreću da stejdžuju već od upada bubnja na drugoj pesmi „Wolves on the Throne“. Taj detalj u kombinaciji sa detaljem da tokom svirke izlazi na binu i kamerman, samo u gaćama, sav mokar, direkt iz reke, da ih snima za prenos na netu su mi stvari koje očekujem samo na PRH jer ga obeležavaju više nego Ajfelov toranj ovogodišnjeg domaćina Olimpijskih igara.
Gitarista i pevač, onaj sa grubljim glasom, Aaron Rev je presmešan, oniži, masan ko iz friteze da su ga izvadili, ali đipa, ne staje, a kako poskakuje, salce mu se vrti kao da je par obruča na sebe nakačio. Basista i pevač, onaj sa nežnijim glasom, zadužen za pevljivije pesmice, Andy je isto pikolino, ne tako smešan kao ovaj drugi istetoviraniji. Oba pevaju sa neverovatnom lakoćom sve, što me je malo začudilo u slučaju masnijeg pevača jer sam mislio da se mnogo više napreže, izvlači iz petinih žila taj dublji hrapavo dernjački glas, a biće da mu je takav prirodno zapao. Bez filozofije, bez zastajkivanja, posložiše četrdesetak minuta svirke bolje i nabijenije nego kad se valjano u kacu slože glavice kupusa za kiseljenje. Takav neki bend nam je preko potreban za To Be Punk festival pod hitno!
Mogao bi i Sidewalk Surfers da uđe u ozbiljnije razmatranje za line up na istom festivalu, oni su pratili ceo nastup isto iz prvih redova i za njih je Aaron Rev rekao da ko ih ne zna, da ih obavezno potraži na Bandcampu. Od stvari koje krase PRH, uletela je i neizostavna kiša, pravi letnji pljusak od polovine nastupa The Drowns skoro do kraja. Nije ništa poremetila, samo je malo pregrupisala publiku. Kratka pauza duža da se Ameri razmontiraju, nego da se Englezi namontiraju jer prvih je duplo više u sastavu i izlaze The Meffs, poslednji bend na Beach stage tog dana.
The Meffs, 2 piece punk from UK, cura na gitari i vokalu i mladić na bubnju, puleni Franka Turnera i Fat Mikea. Pevačica je u startu krenula sa obraćanjem publici sa duhovitom opaskom da su oni Britanci prizvali kišu. Svirka im je ogoljena nabijačina i energija, baš po vajbu mi vuku na agresivnije Amyl and the Sniffers, pevačica ima i frizuru koja je blizu Amyl. Nekoliko njihovih pesama znam od pre, npr. „Clowns“, „Broken Britain Broken Brains“, „No Future“ i one su sasvim ok, uživo je sve to few levels more, naravno, i nabrijano do kraja. Jedino što mi je upitno da u toliko bazičnoj formi sa samo dva instrumenta nastave da rade, koliko će to biti zanimljivo za slušati nakon npr. 3 albuma? Minimalan je manevarski prostor za kreacije, a ako će se fokusirati na promene gitarskih pedala, za sad sam joj izbrojao 5, a nisam siguran da su to sve, onda neka hvala, ima finije muzikice uvek. Za početak, da sačekam njihov album „What a Life“ za mesec dana, te nakon njega da izvlačim zaključke. Pred kraj, pevačica objašnjava publici šta kad po redu pevaju na refrenu „Stand Out, Speak Out“ i ceo Beach stage se ori tokom te pesme i mene je ponela atmosfera, svaki njen „Stand Out“ sam u horu pratio sa „Speak Out“. Na kraju, na poslednju pesmu poziva sve koji mogu da izađu na binu, al da joj ne diraju guitar pedals, ni bubnjaru bubanj jer zašto bi takve stvari bile praksa samo na Glavnoj bini?
Iskreno sam iznenađen koliko ljudi može da stane na tu binu, možda i trećina punog Beach stagea. Ovako vrhunski upakovana i izneta poslednja dva nastupa na Beach stageu ne pamtim, negde je malo i bolje od Higher Power i Not On Tour na PRH 1.7, a ako je i fizički moguće, bila je koja osoba više u cenjenom publikumu. Nisam nameravao da sa A Wilhelm Scream počnem program na Mainu, ali tako ispade jer posle 4 – 5 pesama Šveđana Venerea stomak me je opominjao da bi valjalo nešto u skorije vreme i ručati. Što se Šveda tiče, ako su mi valjali ogladnelom, da sam bio sit za dezert bih pojeo i njihov nastup. Zašto preskačem i Death By Stereo? Zato što kod mercha srećem The Drowns bez novajlije, valjda je imao obaveze oko feniranja one rokabili ćubice jer mu je na kraju, od znoja, krenula da vene i sa njima izgubim u upoznavanju i ćaski taman toliko vremena za koliko bih ispratio kraj nastupa Death By Stereo. Nije mi ni ponajmanje žao jer ovi što sam ih propustio se češće muvaju i sviraju blizu, a čak su i pre jače od decenije svirali Beograd. „I say wow, wow, wow, wow, wow and I say wow , Give Me everything” čuveni refren od No Fun At All bi bila najkraća, najtačnija i najdirektnija definicija i ovog i svakog A Wilhelm Scream nastupa.
Koliko i kako se sve ovi ljudi samo daju, šta sve umeju i znaju, nije realno ni da počinjem da opisujem. Svaki pokušaj će biti nedovoljan. Toliko je sve vrhunski da naginjem ka pomisli da nisu u stanju nikad ni poluton da kasne ili ma kako omaše. Ne golicaju mene više njihove svirke, koliko me kopka znatiželja kako im izgleda tonska, zagrevanje za probu i početak probe.
No Fun At All (Main stage) sam prvi put gledao pre 8 godina i za taj njihov nastup i za onaj od dve godine docnije i za ovaj tvrdim da zvuče kao da su zaustavljeni u najboljim danima krajem devedesetih. Možda su ih baš zato s leve strane bine gledali od prvih tonova Rev i Andy iz The Drowns i topili se od uživanja u kvalitetu. Dvadesetak pesama, čega su trećina hitovi kad se podvuče crta i sabere sve, daju nešto iznad sata finog provoda. Izuzev novog gitariste Maxa, koji je švedski preozbiljan ala Nobel, svi ostali su raspoloženiji i veseliji nego ikad, ono stanje kao da su upravo završili duuugo snimanje albuma i seli na zasluženo prvo piće koje se pretvara u još jedan dug odlazak u divnu i divlju noć. Možda baš zato su Maxa pre poslednje numerice trpali jer je tek za kraj morao da zameni gitaru, kao, samo zato ju je nosio baš za tu jednu stvar.
Pre početka H20 (Main stage) se nalazim malo ispred tonca na sredini sa drugarom Brankom Radusinovićem iz Atheist Rapa, PMS i ostalih, samo on jedini zna koliko još sastava, i prvo što zapažam da je to daleko bolja pozicija od onih gde sam sve dotle gledao. Za početak dosta je nižeg sveta, zapravo onih prosečne visine i cela bina se lepo vidi kao na dlanu. Iako su na samom kraju dva puta svirali (gotovo u dlačicu isto) jednu od dve pesme koje se vode kao neformalne himne festivala “What Happened?” (nešto ispred nje po popularnosti je Pennywise “Bro Hymn”, bar 6 puta sam je čuo tog dana na svim mogućim tačkama festivala) koju su pre deceniju na istom mestu svirali sa Lou Kollerom iz Sick Of It All, nijednom nisu komentarisali njegovo zdravstveno stanje, niti mu poželeli što skorije ozdravljenje i potpun oporavak. Bitno da su se barem dva puta zahvalili svim bendovima sa kojima su delili binu to veče. Ako je nešto vrh besmislice i uzaludnosti korektnosti tog tipa, onda je to samo zahvaljivanje svima sa kojima si nastupao na festivalu. Svi oni su uredno plaćeni i odradili su valjano svoj posao, kao i svaki drugi što se odradi, koji moj mu se onda svima ponaosob zahvaljivati?! To se automatski podrazumeva. Elem, Tobyka to veče nije oskudevao u verbalnim pehovima, tako je bilo i da mu je drago što zatvaraju festival koji traje nedelju dana? Nanu li mu naninu, sigurno si već dva puta tu svirao, festival je uvek bio 4 ili 5 dana, a nikad nedelju, šta palamudiš, ako niš ne znaš, ili si direkt iz kombija izleteo na binu i nisi imao priliku ni da se raspitaš o tim stvarima, ali bitno je da moraš da imaš stav i izneseš ga. Čisto da bi se znalo po staroj dobroj narodnoj ko kosi, a ko H2O donosi, istakli su da, eto, sviraju premijerno kao headlineri. Nije valjda da ga je to toliko peklo u dubini duše, da mora da svira i baš poslednji na Mainu i nije valjda da je očekivao taj termin u vreme kad je svirao setove po 25 minuta? Može li biti da u celom prikazu nastupa bude da o samom nastupu nema ništa o svirki konkretno? Može, naravno, kad je u pitanju fanzinaško – fanovski raport, a samo takve i sklepavam. Kome je malo vode, doliću još u rakijskoj čašici, da su najviše pesama svirali sa najboljeg njihovog albuma, čije ime dobijamo ako u nazivu debi albuma Spermbirdsa prvu reč zamenimo isto prvom rečju sa imena drugog albuma ponovo Spermbirdsa.
Peti dan, 9. 8.
Not On Tour (Main stage) za bend na PRH nema ništa gore od toga da kad si prerastao Beach stage, a jesi dorastao za Main, a po svemu ti više leži manja bina. Tačno to je bilo sa mladom Izraelkom i zemljacima joj. Možda ne znaju za izreku – bolje prvi u selu nego poslednji u gradu. Sviraju oni već godinama i veće bine i festivale i na njima su svoji na svome kao riba u vodi. Sve su oni utegli, sem dužine pauza između pesama, ništa nije do njih. Samo, kako god se sagleda, uvek sam pre za nastup na Beachu, koji će zdrobiti u pesak svaki i poslednji kamenčić, uključujući i novonasute, nego ujednačen ravan na Mainu u kom ima dovoljno i emocije i želje, ali se ne oseti do kraja i ne svrstava nastup u one koji se s dubokim naklonom pamte. Svakako, podosta ima u svemu udela i to što mi njihova izdanja nakon albuma “Bad Habits” (2015) nemaju taj domet.
Pre nego što krenem sa utiscima o British punk invasion, da primetim da je ovo premijerno da imamo dva velika UK punk imena na festivalu čije ime počinje sa Punk. To da, najzad počnu da se ubacuju i UK punk giganti, je put kojim se ne može, već mora ići i u narednim godinama. Prostora dovoljno ima za sve pod Destiny kapom i njihova dominacija ničim nije ugrožena, a nema previše vremena za upisati premijerni nastup još kojih UK punk veterana.
The Exploited (Main stage) Wattie oma posle prve pesme, a pre „Fight back“ i fudbalerski otreso nos i pljuno. Gospodski početak vojvode od punka koji, itekako, obećava, već i pre nego što je počeo da se kucka mikrofonom po planetarno najpoznatijoj lubanji sa krestom. Jebe i Izrael i Rusiju u najavi za „The Massacre“, najzad neko sa old school konkretica stavom, reci kratko i jasno. Ovi mlađi se ugušiše u korektnosti, sve bi da kažu, a ništa da ne izgovore, već da se podrazumeva i svede na minimum mogućnost potencijalnog zameranja bilo kome. Gledao sam ih pre mesec dana na Exitu, fin nastup, a tačno je negde prototip njihovog nastupa bio. Najklasičniji mogući Exploited live to beše. Najvećim delom ovo je bilo isto to uz znatno poboljšanje da je sve bilo za par koplja iznad. Kad grmi kako Wattie mora da grmi, onda je to uvek nastup za visoku ocenu.
U.K. Subs (Main stage) ne samo da je 9. 8. imao, ko će ga znati koji nastup po redu, Charlie Harper već je isti dan, kad smo već kod gerijatrije izbacio i deveti solo album sedam godina stariji originalni basista Roling Stonesa, Bill Wyman. Kakve veze imaju Stonesi i Subsi izuzev dugog trajanja? Ovogodišnje imaju i sa izdanjem The Carnaby St. EP. Askurđela sam prvi put gledao pre 22 godine, sudeći po onome kako je tad, a kako sad izgleda, za njega, valjda, nije prošlo toliko vremena, već kao da je nekih 5 godina stariji. Zvuk su namestili za par minuta i to se jedino gitara par puta probala i to je sve. Tako olako su namestili ne samo najbolji zvuk, koji su ikad imali, već i uz Alkaline, najbolji te večeri i jedan od najboljih na ovom delu festivala o kojem pišem. Lično se Harper, oduševljen, na početku zahvalio na kvalitetu sounda, brzini i lakoći kojom je isti sređen i pohvalio mlađahnog gitaristu koji je za to zadužen. Negde tri meseca unatrag, znao sam da par puta nedeljno zavrtim ovogodišnje izdanje U.K. Subs – The Roxy 77 (Live at the Roxy Theatre in 1977) spojite energiju tog živog nastupa sa prednostima savremene produkcije i dobijate kristalno jasnu sliku kakav je bio nastup. Pred kraj Exploiteda nisam toliko gledao njih koliko Čarliku u desnom ćošku sa sve pivcem u ruci. Od tad do kraja njegovog nastupa svukao je liju piva. Jedan od najbitnijih momenata svih izdanja festivala je trenutak kad na „Warhead“ izlazi i Wattie na refrenu na drugi mikrofon. Kome nisu potpuno raznele misli i emocije dalje nego što se Soča kroz Tršćanski zaliv uliva u Jadran dve najpoznatije pank bojeve glave okićene čuvenim asesoarima, starija lancem sa katancem i mlađa kajlom u jednom takvom hitu, taj je promašio festival. Strepeo sam za Subse da tokom nastupa ne bude rupa, praznina u publici mnogo više nego što sam se zapitkivao koliko zaista znaju njihov grandiozni opus. Srećom, nijedno navedeno nije bilo problematično. Publike je bilo i nešto više nego na Exploited, jasno festival je u samom finišu i mnogi se već pozicioniraju za Alkaline. U pogledu poznavanja pesama zanemarljivo tanje od Exploiteda. Vezano za repertoar pesama koje su odsvirali, ovo mi je prvi njihov koncert na kom nisu svirali ni “Strangehold” ni “Teenage” (mrtva trka koja mi je veća hitčina) koja dodatno dobija na značenju čežnje za tim dobom kad prevališ i osamdesetu, a čitav život si pod kompletnom pankerskom uniformom i opremom. Samo me je to začudilo u njihovom nastupu.
Alkaline Trio (Main stage) je bend čiji debi nastup na PRH se više čekao nego što je Obojeni program čekao na debi album, s tim da je subjektivno osećanje posetilaca fetivala, barem nas iz Srbije da smo ih čekali više i duže nego naša napaćena publika Stonese u Srbiji. Ili se jednostavno samo tako namestilo, ili su oni sve to vreme birali i lickali njihova odelca i kravate za tu priliku. Kad gledam sa ove distance, u vreme kad sam prvi put gledao Subse 2002. tu negde sam otkrivao, tj. otkrili su mi Alkaline trio, jedan od gomile bendova koje je među prvima provalio pokojni Ljuba Limit. Dođe momenat da u mestu za koje, da mi je neko rekao 2002. da je u EU, pitanje je kad bih pogodio u kojoj je državi gledam Subse, pa Alkaline. Kako, zašto i odakle kombinacija da baš Subsi nastupaju pre Alkaline nije ni bitno a ni neobjašnjivo za PRH jer pamtimo i manje spojive kombinacije. Takvi kalamburčići samo dodatno ulepšavaju festival kao što fotograf Mića Tomić u filmu „Petrijin venac” ulepšava svaki momenat njenog težačkog života. Gotovo čitavu deceniju sam pratio Alkaline i bilo je tu finih albuma, kasnije je to zapalo ne toliko u šablon, ali dobrano u očekivanost, bez iznenađenja i inovacija se namakne numera i plasira album. Samo mi je bilo bitno da Skiba ne zataji sa pevanjem, za ritam sekciju ni u čemu nikad nema zime, sve i da na Aljasci nastupaju. Ne da nije zatajio, već je sve bilo na neznatno manjem nivou, nego što je bio Anti-Flag na istom mestu pre 2 godine za one koji znaju i pamte. Pošto je više od pola repertoara bilo baš iz perioda u kom sam ih držao pod lupom, nastup mi je legao tačno kao prekomanda Crvenom baronu iz konjice u avijaciju. Počinju udarnički sa trilingom mega hitova “Time to Waste”, “We’ve Had Enough”, “Take Lots With Alcohol”, onda drugi singl sa ovogodišnjeg albuma “Bad Time” (posvećena Subsima), posebo su mi prijale i: “Cringe”, “Sadie”, “Mercy Me”, “Private Eye”… trostruko udarnički završavaju sa “This Could Be Love”. Imam osećaj da se brže završio nastup, nego što se razišla magla koju su puštali sa bine, a opet beše oko sat i koji minut svirke. Neki su se zapitali da li je ovo samo jedan u nizu njihovih rutinskih nastupa jer nije bilo ni prisnosti s publikom ni vidljivijih emocija u svemu. Generalno, meni Skiba i ne deluje kao osoba izraženih primetnih emocija, tako da ako je sve ovo njihova rutina, onda da je ufatim još jednom, tačno ovakvu bilo gde i kad.
Od Holideja su uvek velika očekivanja, a još i 5000+ želja, tako da i pre nego što nam se vrati sa naredim izdanjem, prizivajmo da već u 2025. debituju i: Kronstadt, The Dickies, The Dwarves, The Undertones, Guitar Gangsters, RKL, Hellacopters, Down By Law, Ginger sa ili bez Wildhearts, The Suicide Machines, The Stranglers, Territories, Savage Beat, Les Lullies, Wonk Unit…
Outtakes & Rejects
- Ove godine im je zatajila festivalska aplikacija za mobilne telefone, prebacivalo je na prošlogodišnju (muljanje sa licencama?) ili od ovogodišnje da se koristi samo čet, što je žešća smaračina jer ti po ceo dan izleću gluposti tipa: Pera i Mika svaki dan od 14h piju pivo na plaži, Janez i Mitja prave roštilj u šumici u kampu desno od glavnog ulaza, Tomy, Robert i Timo prave besplatne koktele za sve cure koje vole Me First… tako da sam bez obaveštenja o dnevnom programu poslednji dan propustio acoustic show Dan Adriano, 4 pesme od Alkaline trio koje i inače on peva i Not ON Tour acoustic show nakon Alkaline Trio na Mainu.
- Jedan iz fundusa dobrano poznatih maskota festivala Super Mario je u međuvremenu postao ćalac, tako da preko dana brižno nosa i dadilja detence, a noću, zna se! U red maskota festivala upisuje se i likus sa rozom (da, znam da ova koju sam obeležio nije roze ali sem po boji to je ta) majicom NOFX sa oproštajne ovogodišnje turneje i žutim šeširićem levka za cugu. Nema gde ga nije bilo. Koliko sam informisan 4 dana nije izlazio iz te majice, osim ako ih nema više.
- Kako sam bazao okolo naokolo po Tolminu što sebe radi, što moranja radi, par puta sam naišao i do njihovog skate parka. Da, dobro znam šta pišem, mesto od 3000 stanovnika ima skate park u rangu sa našim koji je izgoreo ispod Keja. Idealna ilustracija za to šta je i gde je nekadašnja naša republika danas, a gde smo mi je baš taj skate park u Tolminu.